Kroz istoriju filma i televizije, umetnici su često koristili serije i filmove kao ogledala društva. U njima se, između redova komedije i drame, krije duboka kritika tadašnjih društvenih okolnosti. Ponekad su ti komentari oštri, ponekad suptilni, ali gotovo uvek pogađaju pravo u srce problema.

Jedan takav primer je i prva epizoda serije „Kamiondžije ponovo voze”, gde legendarni Jare – Jarić T. Živadin – iako u penziji, vodi tešku bitku sa sistemom, društvom, porodicom, pa i samim sobom. Umesto zaslužene starosti i odmora, Jare se suočava sa realnošću koju mnogi i danas poznaju do bola.

Ujutru, umesto da uživa u tišini i miru penzionerskih dana, Jare juri po burek. Cela porodica čeka doručak od njega – svi mladi, zdravi i sposobni, a sve na njegovim plećima. Ova scena, iako komična, brutalno osvetljava jednu duboku istinu: neretko se stariji u našim porodicama i dalje tretiraju kao radna snaga, kao oslonac, iako su svoje odavno dali.

Iako penzioner, Jare pokušava da preživi – gaji piliće, pravi šubare, drži privatne časove. Njegova snalažljivost ne dolazi iz želje za luksuzom, već iz potrebe da sastavi kraj s krajem. Međutim, sistem ne prašta. Na vrata mu dolazi inspektorka, ne da mu pomogne, već da traži mito – 800 maraka. Istovremeno, Jare dobija opomenu zbog neplaćenih rata kredita, a zatim i izvršitelji koji popisuju imovinu.

I sve to 1984. godine.

A onda pogledamo kroz prozor 2025. godine i zapitamo se – da li se nešto promenilo? Možda se promenila valuta, možda su se promenili nazivi institucija, možda čak i imena stranaka. Ali suština je ostala ista. I dalje se snalazimo kako znamo i umemo. I dalje stariji trpe, sistem gazi, a institucije umesto da štite – uzimaju.

Prošlo je više od 40 godina, ali i dalje kao da živimo u reprizi. Promenili smo mnogo vlasti, ali problemi su isti – korupcija, nesigurnost, obespravljenost malog čoveka. Upravo zato Jare ostaje večni simbol običnog čoveka koji, i pored svega, ne odustaje. I zato možemo slobodno reći:

I danas, svi smo mi Jarić T. Živadin.

Jer dok god sistem više liči na inspektorku koja traži mito, a manje na podršku penzioneru koji samo želi da preživi – bićemo u istom začaranom krugu.

Jer kakav narod – takva i vlast. A sve dok ćutimo i pristajemo, biće i inspektora, i izvršitelja, i kredita bez pokrića.

Vreme je da se probudimo. Vreme je da prestanemo da živimo kao Jare. Ili barem da prestanemo da ga teramo po burek.